život je...
Koliko god se trudili da shvatimo nekoga koga ne shvatamo, nikada ne možemo u potpunosti sebi objasniti zašto je neko takav kakav jeste.
Svi smo se mi rodili isti, bez ičega i svi ćemo ga tako i napustiti... Mnogi ljudi provedu život u trci za novcem, u trci za znanjem, u trci za dokazivanjem da su bolji od drugih. A mnogi provedu život u trci za čistim preživljavanjem. Dok postoje i oni koji svoj život podrede maštanju i snovima...
Na kraju krajeva svi smo mi obični ljudi. Bez obzira na boju naše kože, na našu veroispovest.. Bez obzira na to da li smo visoki, niski, mršavi, debeli, ružni ili lepi.. Sudbina nam je na kraju svima jednaka.
I tako čovek čitav svoj majušni život provede u nekoj trci okrećući glavu levo ili desno, ne gledajući jutarnji izlazak sunca, niti opadnuto požutelo jesenje lišće, niti igru oblaka na plavetnilu.
Čovek nesvesno ne daje odmora svojoj duši i polako se svi mi pretvaramo u velike hodajuće računare koji sve pamte i registruju, a osećaja nemaju. Polako se ljudski osećaji menjaju, starost nas lagano stigne i tek tada razmišljamo o onome što je prošlo. Tada imamo samo uspomene i žaljenje za nečim što smo mogli ispraviti, a nismo... Posle tih uspomenea nestajemo i mi... Odlazimo negde, na neko mesto o kojem postoje mnogi mitovi i priče... A sa tog mesta se niko nikad nije vratio da nam ispriča kakvo je ono zapravo.
Život je previše kratak, ne trči uzalud za nečim što nije vredno lepote i patnje života. A pre svega: budi čovek i ostani čovek.
